Postoje brojne zablude u vezi sa digitalnim crtanjem, kako to nije pravo crtanje, kako je to mnogo lakše od crtanja na papiru. Moj stav je da su ta dva načina veoma komplementarna, da se nadopunjuju, i da svaki ima prednosti i mane. Ni jedan nije u potpunosti ’lakši’, već će od veštine samog umetnika zavisiti brzina izrade i kvalitet samog crteža.
Počeci
Polovina mog crtačkog života je provedena u tradicionalnom crtanju, pre svega zbog toga što pripadam generaciji koja je rasla bez računara (da, toliko sam mlada!). Moje crtačko obrazovanje se sastoji od priprema za akademiju i priprema za arhitekturu i bilo je kompletno tradicionalno. Moj prvi kontakt sa nešto ozbiljnijim digitalnim crtanjem bilo je zapravo bojenje u Photoshopu ručno nacrtanih crteža u olovci. Naravno, uz pomoć miša, jer tada nije ni bilo tableta i olovaka u širokoj upotrebi (pričamo o kasnim devedesetim).
Miš mi je u nekom trenutku dojadio, i častila dam sebe malim Geniusovim tabletom sa olovkom koji sam dugo koristila (mislim da je model bio Genius G-pen 450). Najveći izazov kod ovakvih tableta koji nemaju ekran je da uvežbate da ne gledate u svoju ruku koja crta, nego u ekran ispred vas. To je izazovno u početku, i potezi nisu isti kao kad crtate na papiru, naročito ako treba da izvedete duže linije, što može da frustrira. Plus, mala dimenzija same table vam ne dozvoljava da se razmašete kao što bi to mogli na realnom papiru. U ovom periodu ja još uvek koristim Photoshop i crtam isključivo rasterski. Evo nekih rezultata iz tog perioda:
Progres
Veliki pomak sam napravila 2012 kada sam od muža dobila Wacom Bamboo CTH-670, koji je bio pravo otkrovenje. Negde u tom periodu me je on upoznao i sa tadašnjim Manga studiom, koji se danas zove Clip Studio Paint, tako da sam vremenom prešla na njega i napustila Photoshop. Tada sam krenula da radim isključivo digitalno – od prve skice do kraja sve sam radila na računaru.
Bio je period od nekoliko godina kada sam postala mama po drugi put, kada su me moj full-time posao, dnevne obaveze i hroničan sindrom uljeza odvojile od crtanja. Međutim poziv je poziv, ne da vam mira, i kada krenula korona, krenula sam i ja ponovo. Takođe, i tradicionalno crtanje je napravilo svoj comeback kod mene, kada sam se častila akvarel bojama i kad sam dobila ogroman set alkoholnih markera.
Ako poredimo uloge digitalnog i tradicionalnog crtanja, kao što sam pomenula na početku, po meni se oni nadopunjuju. Za nekoga ko uči da crta, mislim da je krucijalno da crta na papiru. U tradicionalnom crtanju će svaki trenutak tvog rada ostaviti trag, nema ’undo’ komande, i to je najbolji i najbrži način da savladaš anatomiju i perspektivu i ostale osnove koje su neophodne. Da, savremeni programi za crtanje imaju pomagala za crtanje perspektive, ali treba razviti osećaj, istrenirati ruku i oko.
Digitalno crtanje pruža mogućnost eksperimentisanja, pre svega sa kompozicijom i bojama. Ja loše stojim sa bojama, i dugo sam izbegavala da bojim svoje crteže. Digitalno crtanje mi je omogućilo da boje isprobam, prilagodim i da donekle savladam to svoje ograničenje. Takođe, značajna je prednost i to što digitalno crtanje proizvodi ilustracije spremne za upotrebu, koje mogu da idu pravo u prepress.
A sada?
To nas dovodi do aktuelne faze, kada podjednako praktikujem crtanje na papiru i na računaru. Već par godina imam svesku za skiciranje (volela bih da mogu da je nazovem art journal, ali ne crtam u njoj ni izbliza tako redovno i suviše je haotična da bi mogla da ponese taj naziv). Trudim se da crtam što više na papiru, jer mislim da je to moj autentični izraz, i važno mi je da ga razvijam. Ima šta da se nauči i kroz nove tehnike, i kroz različite materijale. Eksperimentisanje je izuzetno važan deo procesa. Za projekte koje radim, a to su uglavnom ilustracije, najčešće skiciram na papru, skeniram, i onda radim linije i boje digitalno. Imam utisak da su moje skice crtane olovkom mnogo prirodnije i bolje od skica koje uradim digitalno. Mene mogućnost beskonačnog vraćanja, seckanja, premeštanja nekad odvuče od početne ideje, i dobijem rezultat koji je možda anatomski ispravniji, ali je generički i neautentičan.
Danas koristim najviše Clip Studio Paint, jer on ima i opciju da se linije rade u vektorskom lejeru, dok su boje i pozadina u rasterskom, što pomaže kod preciznosti. Gledaću da CSP obradim u nekom drugom postu, jer zaista volim taj program, nije preskup, a nudi gomilu sjajnih funkcija za ilustracije, strip i animaciju. Što se tiče table, Bamboo je otišao u zasluženu penziju, a ja sam prešla na XP-Pen Artist Pro 16 tablom sa ekranom (koja će takođe imati svoj zasluženi post).
Imala sam dilemu kod prelaska na tablu sa ekranom, ali nisam se pokajala, jer zaista omogućava ’organsko’ crtanje, koje je najsličnije crtanju na papiru. Moj je utisak da sam sada mnogo brža u radu sa ovom tablom, slika je izuzetno realna i imam praktično još jedan dodatni ekran – na tabli crtam, a na ekranu iznad držim npr. reference.
Tako da moj setup na mom mikro-stolu trenutno izgleda ovako:
Bamboo tablu i dalje čuvam kao rezervu, za podmladak koji kreće sa crtanjem i eksperimentisanjem, ali i za slučaj da me ova savremena tehnologija izda.
Razlog što pišem o ovoj temi je to što je meni izuzetno značilo iskustvo kolega kada sam birala novu tablu za sebe. Naravno, iskustvo je invidiualno, i neće nam svima odgovarati iste stvari, ali svaka informacija pomaže, jer svaki ozbiljniji hardver i softver predstavlja investiciju.
Ukoliko imate neka dodatna pitanja, povratne informacije ili komentare, možete mi pisati na stranici za kontakt.